Д О С Т О Ј А Н С Т В О памтим по чувењу, или га се по допуштењу још сећам, обманут да све ово итекако разумем. Мислим да сам остао изнад површине упркос површном знању, али и чињеници да не препознајем чак ни сопствени фактор среће, иако умирујем сопствени поглед покретним сликама свакодневног живота, како не бих одумирао немиран. Одважим се понекад, мада све ређе, тешко ми пада, као када требам помоћи неком, а да за то нико други не сазна. Ипак, подсмех ми се увек некако први нађе, он ми најбрже врати радост, а нарочито када угледам туђи пад, е онда се осилим и судим, расуђујем, па се занесем због имунизације, а готово сам сигуран да бих направио већу штету од заразе, када би ме та иста држава избацила на улицу. Свакако бих умео и због безазленијих разлога да се разгневим, и зато баш и не ходам улицама, а требао бих јер, управо у сабрању звук звона може обзнанити време одлука, прецизно попут језичка на ваги, али не и вероватноћом писма или главе, пошто морам безусловно праштати, да не бих заборавио. Сетићу се револуције пре њеног почетка, како бих оно најлепше сачувао за крај. Ово не сме бити крај и нити ће.
Бодигард сопственог убеђења