„Ми ћемо и даље да отварамо књигу наших живота насумично, грозничаво је листајући, изнова ћемо да проналазимо у њој нешто у шта можемо да поверујемо, али не и до краја да разумемо, јер ово је овде Балкан. Земља крви и меда, мисао на коју сви запнемо пре разумевања и где нам се поглед постиђено спушта, углавном пред бестиднима који су од земље наших предака направили полигон дужничко-поверилачких односа. Међутим, ми смо одувек само колатерална штета на том полигону, покретне мете са основним људским потребама и исхабаним достојанством, попут пијачне ваге на бетонској тезги. То је наша земља…“
