„Ушао сам у раскрсницу и угледао башту кладионице, а наспрам ње, испред изблеђене плаве капије, велику групу азиланата. Посматрали су ме избезумљено, упадљиво уморни и забринути, сигурни једино у стаду, иако их локално становништво види углавном као чопор, стрепећи за сопствену сигурност. Многи ипак ни не трепну док им узимају новац за услуге које нису разврстане у републичком буџету, као што буџет ове наше земље ипак нема резерве за њих, док их службено препознаје као мигранте, са двосмислено избегличким статусом. Избегавамо порезе због вишевековног сећања на Турке којима смо јачали царство кроз присилне намете, наметнувши себи ружну навику без алтернативног одвикавања. Можда баш зато живимо овако, верујући себично у Бога, али не и у државу чију помоћ ипак потајно очекујемо. Због проклетих Агарјана смо изгубили везу са кореном и постали својеглави, што нам се пројавило и кроз генетику, па ето, ни данас, када су нам доступне разне научне дисциплине, не умемо признати себи да не трпимо дисциплину, не подносимо ауторитете и зато брзо заборављамо све оно што се догодило још јуче, без обзира што се у свему томе губи родитељска љубав преношена с колена на колено. Од Турака нам се ваљда усадило и то да махом бежимо у градове, док села копне лагано попут старих родитеља, иако се још увек од њих очекује много, јер, њихове помоћи никад доста…“
