Гардијан

Д О С Т О Ј А Н С Т В О  памтим по чувењу, или га се по допуштењу још сећам, обманут да све ово итекако разумем. Мислим да сам остао изнад површине упркос површном знању, али и чињеници да не препознајем чак ни сопствени фактор среће, иако умирујем сопствени поглед покретним сликама свакодневног живота, како не бих одумирао немиран. Одважим се понекад, мада све ређе, тешко ми пада, као када требам помоћи неком, а да за то нико други не сазна. Ипак, подсмех ми се увек некако први нађе, он ми најбрже врати радост, а нарочито када угледам туђи пад, е онда се осилим и судим, расуђујем, па се занесем због имунизације, а готово сам сигуран да бих направио већу штету од заразе, када би ме та иста држава избацила на улицу. Свакако бих умео и због безазленијих разлога да се разгневим, и зато баш и не ходам улицама, а требао бих јер, управо у сабрању звук звона може обзнанити време одлука, прецизно попут језичка на ваги, али не и вероватноћом писма или главе, пошто морам безусловно праштати, да не бих заборавио. Сетићу се револуције пре њеног почетка, како бих оно најлепше сачувао за крај. Ово не сме бити крај и нити ће.

„Језик може бити потпуно спонтан и слободан. Језик је чак слободнији и од сродних му ушију, као што уме бити спонтанији и од репа, ако га неко којим случајем има. Врат, рецимо, тешко да је на свом путу до меснице носио нешто лакше од ланца, али је опет тржишно прихватљивији од једног посве виртуозног органа какав је управо језик. Да ли је он само орган, ограничено организован? Можда је само потцењена његова слобода…“

Милан Гардијан, одломак из романа Језичак на ваги.

„На почетку беше реч. Од речи је све постало. Мој отац је обећао мојој мајци да ће се вратити и тако је било. Све је било добро. Родио сам се у срећној породици на крају летњег дана………..“

Милан Гардијан, одломак из романа Тајм оф десижн.

„Поштар можда и позвони двапут, ако носи са собом пензију оном ко је још има, али нама који је још немамо не исплати се чекати је, као што нам ни животна прилика неће доћи на наша врата, а камоли двапут. Искључимо телевизор и изађимо напоље, али не  аутом, јер у њему морамо ставити појас, исто као што морамо своја уста зачепити маском, за наше добро наводно. Наравно, ко се чува и Бог га чува, али ако не сачувамо своје, чуваћемо туђе маштајући о пензији. Ако икад постанем пензионер, знаћу да нисам успео, јер јунаци не умиру у собним папучама са даљинцем у руци.“

Милан Гардијан, одломак из романа Писмо или глава.

„Не знам да ли је пристојно уопште претпоставити докле би стигао српски народ са патријархом Чарнојевићем на челу, да су, рецимо, имали на располагању аутобус Ниш-експреса, или да су сви потомци тих чувених сеоба били достојни свог порекла попут Паје Јовановића и Уроша Предића. Где би нам био крај! Има ли краја том нашем колективном забораву, када углавном само Михајла Пупина, као достојног саговорника америчког председника, поистовећујемо са овом непрегледном равницом у којој се гуске чувају још можда у Мокрину Раше Попова…“

Милан Гардијан, одломак из романа Сетићу се чим заборавим.